Srđan Kera, autor kućice mačke Anastazije, koja je ove srijede uklonjena ispred Kneževog dvora, uputio je u njeno ime pismo zahvale gradonačelniku Matu Frankoviću.
-Poštovani gradonačelniče Mato! U vizitu mi je došo moj prijatelj Srđan koji k’o i Dr. Dolittle zna nemušt jezik i prenio mi je sve što ste poručili meni, Arčibaldu i ostalim mačkama u našem Gradu. Ma Vam moram rijet da se Luko strašno ofenđo, perke ga nijeste spomenuli. On vam je onaj tamo na slici u kantunu na mojoj posti, onom stiropolu, uvaljen u šalpu. Jadničak mali, sinoć je osto zatvoren na Peskariji i jutros kad su otključali vrata, onako sav pokiso, molio me da ga pustim da se malo ugrije. Ipak sam ja princeza, pa kako to ne učinjeti mom dragom prijatelju i savjetniku. I prije nego što ste arivali ja sam vam bila jako sretna, a nakon vaše vizite i ove Vaše izjave i objave ja sam PRESRETNA!
Moram Vam rijet da ja dobro znam ove koji su Nazbilj. To su Vam oni koji su me svo ovo brijeme mazili i pazili, ma i svi oni koji su me ohrabrili i mislili o meni. To su i one tri djevojčice što su me vizitale sinoć, a jedna od njih skinula svoju vindjaku, stavila je na mokri pižul i ja sam na nju legla i ugrijala se. To su i one dvije gospođe koje su sinoć me nahranile i stavile kutiju, pa stiropol, koji je evo osto sve do sada, a i od sada. Znam vam ja i ove Nahvao i njih vam se pazim. To su oni koji bi me otrovali, maknuli, uspavali i ostavili na ovom hladnom kamenu. Vidim da ni Vama ne smeta ovaj moj dom i sad mi ga nitko više nesmije dignut. Postali ste moj prijatelj i zaštitnik i nadam se pravi Nazbilj, pa me interesa ko su ti Vaši Nahvao kojih se trebamo čuvat ja i moji Nazbilj prijatelji. Moram Vam rijet da su Vas krivo svjetovali.
Moju onu staru kućicu su mi ovi iz Dubrovačkih muzeja vratili na postu, đusto dan prije Velikog Dana Branitelja, pa sam iz nje mogla mirno kibicati što se sve događa ođe ispred Dvora i Katedrale. Kibicala sam ja Vas i na Badnji dan kad sam malo prođirala, a i za Novu godinu. Bili ste manjifiko. Viđela bi Vas i povremeno kad idete na poso i sposla, ma me nijeste mogli obadat, perke sam mala i nijesmo se poznavali. Viđela sam sve one koji su araivali na Festu Sv. Vlaha, ma viđeli su oni i mene. Onda su mi ovi koji su stavili kućicu, istu i dignuli i rekli da je više ne mogu imat, erbo je neprikladna i za rijet pravo i jest, ma njanci ni karton ne može. Ma nekako su mi dobri ljudi Nazbilj stavili kartonsku kutiju, perke je bilo stvarno zima i niko je nije dizo, dok mi moj prijatelj Srđan nije donio kućicu prikladnu ovom ambijentu. I niko me nije strpo, ja sam sama ušla u dvorac, sama i gustirala, ma Vaši savjetnici njesu bili kapači da Vam pokažu sliku kako sam se izvalila na kušinu od bordo veluta.
Ja se sad s pravom pitam: Što ste Vi svi radili svo ovo brijeme? Sad kad ste mi prijatelj, dajem Vam pravo da me možete iskoristiti, ma u reklamu naravno. Majice, kape, beđevi, penkale i sve ono ostalo, što se i inače čini, ako hoćete. Ma se toplo preporučam kao što sam već i navela, da sam manjifika u pričanju priča, a i otisak moje šape možete uzeti, pa timbravati biljete. I molim Vas nemojte ni promišljati na revanš prema ikome od Naših, erbo se dobro vraća dobrim, a zlo zlijem. I na kraju, učinite štogod za ovaj maškarani zid meni iza leđa. Grubo je i ne priliči najvrijednijem spomeniku kulture u Gradu – piše u ‘Anastazijinom’ pismu zahvale gradonačelniku.