Koliko ste puta sebe uhvatili u odgađanju i čekanju savršenih stvari, idealnih dana i obećanih trenutaka? Koliko ste puta rekli: „Još malo“, „Samo da ovo prođe“, „Kad se posloži“, „Kad dođe pravo vrijeme“?
Ja jesam i to puno više nego što bih voljela priznati. Čekala sam da se stvari slegnu, da ljudi sazru, da dani postanu lakši, da dobijem znak, da netko nešto shvati ili da se napokon sama usudim. I sve to vrijeme život se događao. Ali bez mene.
Jer istina je vrlo jednostavna: kad si neprestano u stanju iščekivanja, ne vidiš ono što već postoji. Ne osjećaš ono što je živo sada. Propuštaš.
Čekamo u tišini, u nadi i u pretjeranoj toleranciji. Čekamo čak i kad znamo da od tog čekanja ništa neće niknuti. I to ne znači da smo plemeniti. Surova istina je da je to čisti znak da smo izgubljeni.
Čekamo druge da dođu, da nešto potvrde, da se svijet oko nas pokrene… ali dok ne shvatimo da se mjesto na kojem stojimo nikad neće pretvoriti u dom. I zato je danas možda idealan dan da jednostavno više ne čekaate, onaj obećani ponedjeljak koji sami sebi ponavljate da će baš on početi označavati nešto novo može biti baš ovaj, baš danas.
Neka bude ponedjeljak u kojem prestajemo čekati vikende, godišnje odmore ili najgore od svega, tuđu dobru volju. Jer ništa od toga nije sigurnost, a mi sebi više nismo možda. Nismo plan B. Nismo ono “privremeno”.
Danas ne čekajte da nešto prođe. Živite i kad boli. Govorite i kad je tišina sigurnija. Birajte i kad je neudobno, jer ako nastavite čekati, dogodit će se tiho odustajanje. Ne od drugih, već samo od sebe. Dogodit će se dan kada više nećete ni primijetiti da ste prestali željeti. Počet ćete živjeti u tišini, ali ne onoj smirujućoj, nego onoj koja izjeda. Gubit ćete jasnoću. Svoje „zašto“. Svoje „zato što sam ja takva“. I jednog dana, bez velikog udara, samo ćete se zateći u životu koji više nije vaš.
I nemojte se zavaravati da je čekanje nešto pasivno. Ono je vrlo aktivan oblik gubitka. Polako i neprimjetno vam uzima granice, izbriše vam glas, pretvori vas u osobu koja uvijek misli da još „nije vrijeme“. I možda najopasnije: nastavite li čekati, počet ćete se navikavati. Navikavat ćete se na nedovoljno, na ljude koji vam ne odgovaraju, ali ih ipak puštate da ostanu, na poslove koji vas ne ispunjavaju, ali ih opravdavate stabilnošću, na dane koji su sivi, ali se bojite priznati da boja zapravo fali, godinama.
Nastavite li čekati, jednog dana ćete se prestati nadati, a kad nestane nada, ne dolazi odmah tuga. Dolazi umrtvljenost. Ravnodušnost. I to je ono najopasnije, kad vam više ni nije važno, a sigurno znate primjer barem dvoje, troje ljudi koji su u jednom trenutku jednostavno počeli raditi upravo to, prestali su mariti i prestali su se događati svijetu. Svijet se događao njima, a oni su se bezvoljno prilagođavali. To se zove život “daj što daš”.
Zato vas ovo ne poziva na optimizam. Ovo vas poziva na kretanje, jer što dulje ostajete u čekanju, to više postajete njegov oblik. Prestanite. Ne zato što će sve odmah biti lako. Nego zato što je alternativa tome život u kojem se ne pronalazite.
A budite sigurni, ništa nije skupo kao gubitak sebe.
