Zora Brajević svima je poznata gospođa iz Grada. Često je se može vidjeti u điru, na kavi, nekoć u Talira, danas u Tinela, te na predstavama i koncertima Dubrovačkih ljetnih igara.
Nešto mlađi poznaju je i po njenom upečatljivom dubrovačkom govoru kojeg i danas njeguje. No, mnogi ne znaju da je upravo ona prodala stan u Lapadu, kako bi se mogla vratiti u Grad. Za nju sasvim sigurno možemo reći da je osoba koji živi Grad punim plućima.
-Rodila sam se na Pelinama, i strašno mi figura da sam se rodila u Gradu. Po majci sam iz Donjih Brela, mjesta pored Makarske, a pokojni otac mi je bio Konavljanin. On je sa 16 godina došao u Grad. Po majci nisam baš mogla govoriti dubrovački jer ona je živjela tu i udala se, znala ga je, ali uvijek bi joj nekakva riječ promakla. Nikada ne bi rekla faculet na glavu, nego šubar. Pokojni otac mi je govorio dubrovački. A živjela sam na Pelinama gdje su sve bile tete i svi su tako govorili. Mi smo se ko djeca igrali na Pelinama, primjerice „Crna kraljica jedan, dva tri“, a oni su govorili. I to ti ostane u uhu. Meni je to jako lijepo, ja sam tako uvijek govorila. Naravno, kad sam radila u kancelariji i pisala nekakav dopis nijesam pisala funjestra za poslat u Zagreb. Družila sam se uglavnom s ljudima iz Grada, tako da je taj govor koji je meni drag – osto. Doduše išla sam u Lapad u školu, tamo gdje je sad Nautika, tu je bila Ekonomska škola. Donji pjan bila je Ekonomska, a gornji Nautika. Bila je to velika festa, išlo se s tramvajem, bilo je dogodovština, a što ću ti govorit! Tramvaj je fermavo đe se ide u Orsana, a muški su iskakali iz tramvaja. I ja sam jednom provala pa sam sva koljena odrla. To nam je nešto figuralo!
Cijeli radni vijek proveli ste u Vrtlara?
-Radila sam u kancelariji 40 godina. Bio je naš susjed Mimo Brangjolica, on je radio na zdravstvenome pa kad sam donijela radničku knjižicu samo je jedan pečat bio. On je reko „Rijetki su ovi“. Radila sam na Pilama i opet sam bila u Gradu.
KUPANJE NA BANJAMA
Kako je bilo djetinjstvo provesti na Pelinama?
-Dvaput godišnje išli smo u Lapad, to nam je bila festa. Išli bi na Lokrum i to je bila velika festa. Jedan naš susjed, dundo Franko, imo je barku, pa se nije išlo u Portoč nego na skalice prije Bočine. Uvijek su se burse potezale. Išli bi cijeli dan dok bi došli do Portoča. Moja mama koja je bila s mjesta na moru, nije znala plivat, jer u ono doba nijesu ženske išle se kupat. Mi smo se mami uvijek rugali. Nije bila užanca da se žene idu kupat. Ona bi uvijek stala ispod masline, sjedala bi na šugamančiću, a mi bi se kupali, mahnitali. Inače, mi s Pelinama gravitirali smo Banjama, oni ispod Svete Marije Porporeli, tako da sam se ja može bit jedanput u životu bila kupat na Porporeli. To je bila krasna užanca, u čoporu bi išli na Banje. „Vis-a-vis“ Revelina, bio je jedan rubinet, zvo se ispod Milera, onda bi se tamo pri povratku tuširali. Inače vode nije bilo, a uzimala se na vrhu Celestina Medovića. Nije bilo frižidera, pa kad bi tata uveče imao doć s posla, pošli bi uzet vode na Pile, na Židovsku fontanu, jer je bila hladna. Bila je jedna tete Kate Palčok, kojoj je unuk poznati dirigenat, djeca bi se igrala, ostavili bi igru i teti Kati bi donijeli broku do vrata. Nije ona to molila, to se znalo! Velika festa na Pelinama bila je za feste od Svetoga Ivana, od Svetoga Petra i Pavla, upalio bi se oganj. Onda bi preskakali, tko će više! A pazio si crevje da ti ne izgore, jer nismo imali puno crevaja. Onda bi se muški svukli, pa bi malo falili, pa bi se oparili. Tamo đe je sad tenis, parking, tu se igro nogomet, košarka, a ponekad bi zno doć ringešpil. Onda bi se vrčelo, no nisi uvijek mogo, nekad si imo solada, nekad nijesi, ali to je bila isto velika festa.
A igralište na Pelinama?
-Tamo je uvijek bilo igralište. Prije rata, zvo se Junak, pa smo dugo govorili „Idemo u Junaka, idemo u Junaka!“ Poslije se prenačinio u Partizan. Nije prije bila žica prema samostanu, a onda je bila velika stvar naranča. Onda bi muški pošli pa bi ukrali naranču, pa bi mi gore jeli. Nije prije bilo Konzuma za kupit naranče, pa ti je i naranča bila festa. Bio je jedan svećenik koji bi viko, ali nikad nas nije niđe špijo.
IGRE U SRCU
Kao dijete bavili ste se i baletom?
-Jesam, ali ne dugo kad sam rodila od 19 godina. To me gustalo. Čak sam jednu godinu bila u Kazalištu Maloga Marina Držića, imala sam 14-15 godina. Tu sam igrala jednu sluškinju, što me gustalo, bila sam lijepo obučena, imala sam lijepu vesticu. To ti je bilo sve prije mojih 19 godina. Kako nam je kum bio doktor Šapro, koji nije imo djece, a mene je strašno volio, pa me vodio na predstave. I ja sam gledala prvu predstavu Skupa. To me strašno gustalo. Odonda me uvijek gusto teatar. Nismo imali televiziju, tako da sam išla na sve predstave, sjedali bi na skalama. Kako sam ja radila u Vrtlara odakle se uvijek slo boket, onda bi ćer poslala da odnese boket da može ostat na predstavi.
I danas redovno idete na Ljetne igre. Kako doživljavate igre nekoć i sada?
-Igre su uvijek bile kvaliteta. No prije je bio drugi način igranja, nama dostupniji. Sada je to na nekakav drugi način, prema vremenu se prilagođava. Ne mogu rijet da me ne gusta, samo je valjda nama starijima bliži onaj način. Sada su neke moderne stvari koje nama u Gradu, starijoj čeljadi ne leže, tako ko onda. Kad si mlad sve ti je lijepo, a kad si star počneš njorgat na sve pa i na teatar. Ja se nastojim prilagodit novitatima. Ćer mi ima Internet, pa kad mi ona otvori, gusta me pročitat.
Jesu li Igre danas istisnute iz Grada?
-To je strašno. Sve predstave bile su u Gradu počevši na Placi Zelenoj, na Placi Pujiškoj, na Mrtvom zvonu. Sjećam se da je na Prijekome, na svakoj ulici drugi glumac uveče čito nekakvu poeziju. Sada se to više ne može. Sjećam se koncerata između Katedrale i Biskupske palače, sada se ne može tamo. Đe je Peskarija? Ni tu se sad ne može. Ribarske svađe bile su đe sad fermava Zrinski i Skala. Bila je trabakula, a Renco Perce je skočio s trabakule u more. Krasna predstava Romeo i Julija bila je između Svetoga Vlaha i Dogane. Svi su prostori zauzeti, što je meni jako žo. Dosta se predstava davalo na Gracu, primjerice Ifigenija, Plakir. I na Jezuitima je bilo puno predstava. Mislim da bi se morali dogovorit da dignu trpeze 5 dana dok traje predstava.
SRETNA SAM U GRADU
Vi ste čak jedno vrijeme preselili u Lapad, točnije u Peyton. No ubrzo ste se vratili u Grad?
-Ajme jesam. To sam ja bila dobila stan. Lijepi stan, novogradnja, sve novo, nema midece. Ali u Lapadu je meni bilo grubo. Za vrijeme rata sam se vratila u Grad, jer sam radila na Pilama. Nažalost, mi iz kancelarije nismo mogli raditi jer nije bilo letrike pa smo mi starije činile vijence. Tako da sam ja bila u Gradu. Sjećam se 12. studenog kad su Tkalec i Baričević poginuli, Đuro Kolić me zvo da činimo vijence. Tako da sam rat učinila ođe, jer sam bila blizu kancelarije. I onda sam se vratila u Lapad. Ajme Gospe! Čeljad su bila draga u kući, no ne znaš ko je ušo, ko je izišo, rečeš dobar dan, ne znaš je li stoji ili ne stoji. Već se počelo u Gradu prodavat i u fojima je bilo „Grad i Mokošica ne dolazi u obzir“. I jedna aviza se trefila, i ja govorim „A, che bella“. I onda sam prodala stan od dvije kamare, za dobit stan od jedne kamare. Pošla sam između Mrtvog zvona i Muzičke škole. Bila sam sretna i dan danas sam sretna. Tu mi je u Gradu, blizu, čeljad je naša, što se god događa znam.
Rijetki su to napravili. Ili su kupili stan pa napravili apartman.
– To mi je jako žo. Neka čeljad su prodavala od potrebe. Ne mogu to zamjerit, pogotovo ako je neko imo mali stančić. A danas za učinit nešto u Gradu je jako perikulozo. Kad naručiš frižider, i kad rečeš đe stojiš, oni ti dođu na Ploče. Moraš bacilat, čekat autobus koji ne dođe u osam nego u jedanaest. Jako je grubo to u Gradu. Evo, imali smo jednu malu butigu pozamanterije za kupit malo lastike. Zvala se Nike, u Ulici od Puča, no zatvara se. Sad moraš ić u Lapad. To se zove u DOC-a. Ja se sjećam ko dijete, bila je komestibila na Prijekome. Ako bi pošo kupit muke oli čega imo bi đe. Bila je jako lijepa butiga, do Talira, zvala se Zec, mogo si uzet od čaše, piture do frižidera. Ako nije bilo frižidera, gospar bi reko „Za dva dana će doć“. Valjda nema čeljadi. Ne znam zašto se zatvara. Neki razlog postoji. Ali žo mi je. Ove suvenirnice na jednome Stradunu, koji je saloča od svijeta, tinel, nezamislivo mi je. Nema cvjećare u Gradu. Nema se đe kupit boket. Znam da Dubrovnik mora živit od turizma, jer mi ništa drugo ni ne znamo. Ali ovaj turizam sada malo je previše, meni se čini. Jer nekakav gost koji hoće viđet Grad, on kad dođe na Stradun od one čeljadi ne može ništa viđet. I normalno da elitni turizam neće dolazit. A znaš kako u nas reću „Ni začina preko načina“. Prema tome, ova čeljad silna je previše. Sjećam se kad je Churchill bio u Dubrovniku s jahtom, onda Greta Garbo, Jacqueline Kennedy, to su ipak bile persone onoga doba što se sad reće „in“. To su bili gosti od Dubrovnika. Žo mi je da se ruvinava Grad. To su bili gosti koji su plaćali. A ovi ne plaćaju jer su objedovali na vaporu. Sjećam se kad se snimo film Bitka na Neretvi, Elizabeth Taylor i njen muž Richard Barton stali su u Šeherezadi. Onda bi mi išli čekat potpis. Jedan prijatelj što je prodavo suvenire poput konavoske nošnje, reko mi je da bi ona ušla u butigu i samo bi prstom ukazala. To su bili fini soldi, a on deboto cijeli mjesec nije moro radit. Previše je čeljadi, niti oni vide, niti neki drugi stranac vidi, a mi smo počeli izbjegavat gužve.
Što Vi kažete na Zoru dubrovačku?
-Prvu epizodu mislila sam sve negativno. No, ljudi moji, to je jedna sapunica, oni su iskoristili taj nevoljni Grad koji je doživio što je doživio i to će biti komercijalno jer puno čeljadi neće znati ni što je bilo, ni kako je bilo. Ja sam to prihvatila kao tako. Govor mi jako smeta. No to može smetat nama u Gradu, nikome drugome. Nama smeta, ali mi se čini da je onaj ko je piso scenarij, mogo dat gosparu Miši Martinoviću pa da u Konavlima ne stavi kuhinja, nego komin, da ne stavi tašna nego bursin. Zašto cijela Hrvatska ne bi čula govor, da imamo nešto što nam je ostalo, što čuvamo ko što se čuva neka nošnja. Jer se govor po meni mora čuvati. Mogli bi u školama, jedanput, dvaput na setemanu uvesti da djeca uče govor. Pa kad budu čitali Držića bit će im lakše. U Grad se uvijek dolazilo, no čeljad su prihvatila način življenja, govora Grada. A sad mi se čini da su naša čeljad počela govoriti kako oni govore. I to mi je malo čudno. Jer uvijek se u Grad dolazilo. Ljudi su se prilagođavali, a sad je drugačije. A opet mi je drago čuti našu čeljad, posebno mlade što znaju govorit po naški.
MINČETA SPASITELJICA
Cijeli rat proveli ste u Gradu. U Minčeti. Posebno pamtite ta vremena.
-Nama je Minčeta bila najbliža. Dan danas kad idem autobusom broj 8 iz Gruža i kad vidim Minčetu ovako rečem „Hvala ti Bože, vidi naše spasiteljice“. Nas je na Pelinama Minčeta spasila. Bilo je i dogodovština. Bila su gruba vremena, ali smo se smijali. Bio je jedan gospar Nezmeškal, koji je došo iz Gruža u nas u susjedstvo, na travaturu. Počela bi sirena, a on bi reko „Trčimo u Minčetu“. Onda bi mu djeca rekla “ Pa pape nije još bila druga sirena“. Onda bi on reko „Finut će i ovaj j….. rat ma će svi punoljetni out iz moje kuće“. On je inače bio kapetan, pa je 6. prosinca, kad je počelo bombat, reko da se ne bojimo „Sad će nas šesta flota s Malte doći spasiti“. I onda je on izračuno i reko „Oko 11 sati oni su tu ispred Lokruma“. Onda bi mi ludače virile. Pa smo ga pitale „Kako nema vapora?“. A on nas je zapravo korađo.
A poznati Pero Miljković, zvani Limunada?
-On je bio povjerenik, pa smo morali znati lozinku jer se govorilo da bi se neprijatelj mogo uvuć u Minčetu. Ujutro kad bi prestali bombat, pošla bi uzet štogod doma, pa bi se ja vratila. Onda bi on reko „Stani!“, a ja bi mu odgovorila „Pero što ti je?“, a on bi na to „Lozinka“. Onda bi ja rekla „Minčeta“, a on bi „Ulazi“. Bilo je djece i starije čeljadi, to je bilo grozno. Kasnije su uglavom pošli oni s djecom.
Kako to da Vi niste pošli iz Grada?
-A kako ću poći za Boga miloga. Kako ću ostavit Grad? To je jedan par rukava. A drugi – nije mi ćer htjela ić. Mama mi je umrla godinu dana prije. I ja sam uvijek govorila „Fala Bogu da je baba umrla“ jer mi bi bili ostali s babom u kući i bila bi nas bomba ne ubila, nego ruvinala.
Kuća Vam je stradala 6. prosinca, ostali ste bez krova?
-Tako je. Kako je pala bomba gorika, došla je dolika sve do u kamaru. Ne bi ni valjalo da smo svi pošli, jer bi onda mogli otvorit vrata od Grada i reći „Služite se“. U Minčetu je udaralo, stavili su bandijeru Ujedinjenih naroda na vrh Minčete tobože da se ne gruha, a ona je bila izbužana, parala je sir. Tužno mi je bilo gledat kad je gorio Grad i barke na Peskariji. Konop bi izgorio i onda su barke same goreći išle prema Lokrumu. Sad ne bomba, a kad idem u mene doma svaki skalin se culja. A zašto? Perke se potežu valiže sa onim rotama i tako se ruvinavaju skalini. Zaboli me duša kad vidim skalin da se maknuo.
Jesmo li izgubili Grad?
-Jesmo. Dušu je izgubio. Zidine su ostale, one će stat vječno, no duša se izgubila poprilično. Jednom sam u Vratima od Grada srela jednu učiteljicu s djecom. I čula jednu malu kako govori „Ajme ja sam jednom s babom bila ođe na Stradunu“.